Cigareta, cigara, cigar duvana....
Mali beli stapic koji na jednom kraju sagoreva vecom ili manjom brzinom sto zavisi uglavnom od kvaliteta i o cemu cemo kasnije.
Produkt sagorevanja, dim karakteristicnog mirisa, udise se, duboko ili manje duboko, a negde na putu belog stapica koji se drzi u ruci na najrazlicitije nacine – sto je, opet, veoma vazno i karakteristicno – do usana, takozvanih gornjih disajnih puteva i pluca, lezi odgovor, do sada neotkriven, sta je to sto ljude cini toliko zavisnim od – cigarete.
Hemija i zavisnost od nikotina na stranu, pominju se svakojake psohoanaliticarske gluposti.
Na stranu i sve one cigare, cigarilosi i njima pripadajuci aficionadosi sa sve foliranjima svake vrste, ovde je rec samo i iskljucivo o obicnoj, najobicnijoj radnicko-seljacko-sluzbenicko-domacicko-vojnickoj cigareti u svim njenim oblicima.
Od zavijane, iskljucivo rucno, i u novinski papir ako treba - pomoc raznih smesnih ortopedskih pomagala se ne racuna - pakovane u papirne kutije koje znaju da se izguzvaju tako i toliko da do neprepoznatljivosti dovedu sadrzaj odnosno samu cigaretu; ko nije barem jednom u zivotu zapalio spljostenu i skoro do loma savijenu cigaretu ponudjenu iz u dzepu zguzvane kutije, taj kao da nije ni pusio.
Prodavala se na komad, iz mode su izasla velika pakovanja sa po 200 cigareta (ne takozvani boksovi!!!), bila pakovana u limene kutije, uguravana u vojnicka sledovanja, ona takozvana ratna, ali isto tako besomucno trazena po budzacima stambenog prostora u kome [i]mora da ima, znam sigurno[/i], negde zaturena jedna kutija sa nekoliko cigareta.
U slucaju da napolju pada kisa, da u blizini nema mesta na kome cigarete mogu da se kupe.
Bila je i – novac.
I to itekako cenjen novac; danasnji pobornici zdravog zivota bi se zgrozili i svakojakim drvljem i kamenjem obasuli politicku korektnost tvrdnje da je ponegde i ponekad vredela koliko i parce hleba nasusnog.
Oni koji su vodili ratove u 19. i 20. veku – ne bi.
Ne bi, jer je empirijski utvrdjeno da ce vojska koja ceka neposredno izginuce, radije da ostane bez hleba nego bez duvana.
Sama je stvarala svoj takozvani imidz na koji su se kasnije kacili mnogi: od muzevnih likova koji se bave nekakvom akcijom ili im je svake akcije dosta, do seks bombi, sa svim nijansama izmedju; bila je nepopravljivo intimna, toliko intimna da je mnogo pre prezervativa i na mnogo lepsi, pa ako se hoce i romanticniji nacin, obelezila bezbrojne koituse, postkoituse ako cemo pravo.
Opet, sto se takozvanog muskog dela covecanstva tice, tesko da ce iko moci da porekne caroliju druzenja i razgovora o svemu i svacemu, negde u tami, kada se lica sagovornika povremeno osvetle samo svetloscu cigareta, dok se cigarete ostalih u pomenutom mraku motaju negde sa zvezdama.
Pod uslovom da ne pada kisa, naravno.
Ima jedna, ruska valjda, izreka koja oprilike glasi da je samome pusiti i umirati tesko.
Ima i neke gorke tuge pri pomisli na ljudska bica kojima je cigareta od svih stvari ostala jedino zadovoljstvo, jedini prozorcic u neki san ili neke snove, ili samo lazni predah izmedju dve pogibije.
Od rovova Some ili Verdena, do ruskih nedodjija, u svim vojskama Evrope pa i sveta, u poslednjih 100 – 150 godina.
Nema boljeg dokaza za ovako nesto od one poslovicne cigarete ponudjene osudjenom na smrt.
Daleko od toga da je cigareta samo ratni, vojni rekvizit; ona je itekako i mirnodopska: zenski deo sveta, je – cini mi se – u cigaretu uneo nervozu, a zene su, nesporno, daleko nervozniji pusaci od muskaraca.
Zensko baratanje cigaretom nikada nije porodilo onaj muskaracki poziv na predah poznat kao daj da sednemo i zapalimo, jer su one, u besomucnoj, vecitoj i tako vaznoj trci za svakodnevnim gradjenjem i skucaanjem, svemu dodale i – kafu.
Razlike izmedju ova dva pomenuta nacina konzumacije cigareta – mislim na zenski i muski – gotovo i da nema.
Osim u jednom: muskarci uz cigaretu mogu i da – cute.
Cigareta i kafa to ne podnose.
Nikako.
Otrovna je, stetna u svakom pogledu.
I niko kao ona, cigareta mislim, ne pokazuje tako dobro svu licemernost modernih takozvanih postindustrijskih drustava ili kako se to vec danas zove, koja kite kutije cigareta najjezovitijim opomenama o najjezovitijim opasnostima kojima se pusacki deo sveta izlaze, a da pri tom zdusno i iz sve snage broje bele parice sakupljene od taksi na te iste cigarete.
Licemerno je i sklanjanje proizvodnje cigareta, ali i njihove potrosnje, u takozvane nerazvijene ili manje razvijene zemlje.
Isto kao sto je licemerno i proterivanje pusaca napolje, mislim na najrazlicitije zabrane pusenja; takozvani zakonodavac, ‘ajde da se zadrzimo samo na Srbiji, koji bez trunke, truncice odgovornosti truje citavu populaciju mlekom sa enormno visokim sadrzajem stetnih supstanci, zabranjuje i kaznjava pusenje; trovanje celih gradova, Panceva na primer, sa sve sirenama za hemijsko biolosku opasnost i da ne pominjemo.
Grupice, ponekad gomile jadnika koje mozete videti kako puse ispred najrazlicitijih ustanova – od banki do drzavnih nadlestava, su takodje slika i prilika opstedrustvenog licemerja glede cigareta; pomesani sa neradnicima kojima je cigareta prilika da se izvuku od posla i koji su, po pravilu, najglasniji kada su losi uslovi za pusace u pitanju, pravi pusaci gube i ovu bitku: naime, svako zna da je bolje uopste ne pusiti, nego pusiti propisano, okruzen slucajnim ljudima sa kojima ne biste ni tramvaj cekali, a kamoli razgovarali.
Uz cigaretu.
Rodila je, u svojim najboljim danima, i svojevrsna pravila ponasanja: bila je predmet, jedan od retkih, koji nije bilo zazorno ili neprijatno traziti od nepoznatog na ulici.
Govorim, naravno, o teskoj nuzdi, a ne o – grebanju.
Grebanje je imalo i modalitete poznate kao i jedna za posle ili moze jos jedna za drugara.
U drustvu se obavezno nudila i obicno prihvatala osim u slucaju takozvanih principijelnih pusaca manijakalno vezanih za jednu jedinu vrstu cigareta; princip koji je u vodi padao cim zagusti i kada je na snagu stupao jedini i veciti pusacki princip poznat kao daj sta das.
Ponudjena i prihvacena, uvek je bila znak pomirenja ili poziva na razgovor sto ce reci da je cinila ljude tolerantnijima.
E, a onda su dosla nova vremena.
Vremena svih mogucih globalizacija pa su cigarete postale isto ono sto su postale automobili, na primer.
Identicne, skoro pa bezukusne, da bi se razlikovale samo po dizajnu karoserije.
Ili kutije.
Paklice, ako je neko zaboravio.
Ustrojili su je, kastrirali: nema vise smrada teskog crnog africkog duvana iz dimecih Gauloises ili Gitanes, Caporal je zaboravljen, nema zutog hercegovackog duvana, nema imena reka, pogotovo nema rucno pravljenih turskih ili egipatskih cigareta.
Nema, osim po imenu, Camela, Laki Strajk, Cesterfilda, a Marlboro je postao tim formule 1 ili tako nekako.
Nema cudno parfimisanih americkih cigareta sezdesetih, bas kao sto nema bljestavih i obecavajucih reklama za cigarete u LIfe-u i ostalim sarenijim magazinima.
Dodaju im ugljene i sta ti ja znam filtere, kuglice koje na pritisak pucaju dajuci cigareti ukus mentola; koliko su nisko pale mozda se najbolje cuje iz primedbi danasnjih pusaca koji od ove cigarete kaslju, a od ove ne.
Ili manje.
U stvari, sto se dizajna tice, bile su, kao i svaka zivotno vazna stvar, izuzetno jednostavne: od klasicne cigarete bez filtera, zavisno od tehnologije manje ili vise spljostene do sasvim okrugle, sa kasnije dodatim filterom koji je isprva bio bele boje, da bi negde krajem pedesetih godina 20. veka, u Americi, dobio ko zna zasto neku cudnu narandzastu boju sa obaveznim belim pegama.
I – to bi bilo sve.
Kutija, paklica, prosla je kroz nesto vise inkarnacija, da bi danas zavrsila sa onim smesnim poklopcem; zaboravljeni su oblici koji su imitirali tabakeru – njih su se u bivsoj Jugoslaviji najduze drzali bosanski proizvodjaci, dok se u svetskim razmerama najduze zadrzala kod grckog Papastratosa dok ga nije pomela EU regulativa.
Vidimo i sa kakvim rezultatom.
Cigareta, ona prvobitna, vadila se vrhovima prstiju, jer po defaultu, cigarete puse radni ljudi prljavih ruku, jel' tako, tako je, dok su filteri, dakle deo koji se stavlja u usta, i dan danas izlozeni prstima bili ti prsti prljavi ili ne.
Ko ce ga znati zasto; osim u slucaju jedne zaboravljene cigarete poznate kao Filter 57 koju je neko pametan zapakovao tako da vadeci cigaretu iz kutije rukama dodirujete kraj koji se zapaljuje.
Danas je, kad joj mnogi predvidjaju kraj, postala subverzivna kao sto to postane svaka zabranjena stvar; piska dimnog alarma koja odjekne iz toaleta nekog hotela, poslovne ili javne zgrade nepogresivo odaje ilegalca, teroristu bezmalo, pa bio to samo sludjeni i izbezumljeni zavisnik od duvana; pogledajte prolazeci, obratite paznju na javne zgrade, studentske domove, hotele nize klase bilo gde u Evropi, narocito EU Evropi: garantovano cete iza nekog od odskrinutih prozora primetiti dim pa cak i u najneudobnijem polozaju sklupcanog pusaca koji ga ispusta.
Kako drugacije i da bude u svetu u kome se Red Bull smatra drustveno prihvatljivom zamenom za cigarete, a Facebook za sve ono sto uz njih ide.
Mali beli stapic koji na jednom kraju sagoreva vecom ili manjom brzinom sto zavisi uglavnom od kvaliteta i o cemu cemo kasnije.
Produkt sagorevanja, dim karakteristicnog mirisa, udise se, duboko ili manje duboko, a negde na putu belog stapica koji se drzi u ruci na najrazlicitije nacine – sto je, opet, veoma vazno i karakteristicno – do usana, takozvanih gornjih disajnih puteva i pluca, lezi odgovor, do sada neotkriven, sta je to sto ljude cini toliko zavisnim od – cigarete.
Hemija i zavisnost od nikotina na stranu, pominju se svakojake psohoanaliticarske gluposti.
Na stranu i sve one cigare, cigarilosi i njima pripadajuci aficionadosi sa sve foliranjima svake vrste, ovde je rec samo i iskljucivo o obicnoj, najobicnijoj radnicko-seljacko-sluzbenicko-domacicko-vojnickoj cigareti u svim njenim oblicima.
Od zavijane, iskljucivo rucno, i u novinski papir ako treba - pomoc raznih smesnih ortopedskih pomagala se ne racuna - pakovane u papirne kutije koje znaju da se izguzvaju tako i toliko da do neprepoznatljivosti dovedu sadrzaj odnosno samu cigaretu; ko nije barem jednom u zivotu zapalio spljostenu i skoro do loma savijenu cigaretu ponudjenu iz u dzepu zguzvane kutije, taj kao da nije ni pusio.
Prodavala se na komad, iz mode su izasla velika pakovanja sa po 200 cigareta (ne takozvani boksovi!!!), bila pakovana u limene kutije, uguravana u vojnicka sledovanja, ona takozvana ratna, ali isto tako besomucno trazena po budzacima stambenog prostora u kome [i]mora da ima, znam sigurno[/i], negde zaturena jedna kutija sa nekoliko cigareta.
U slucaju da napolju pada kisa, da u blizini nema mesta na kome cigarete mogu da se kupe.
Bila je i – novac.
I to itekako cenjen novac; danasnji pobornici zdravog zivota bi se zgrozili i svakojakim drvljem i kamenjem obasuli politicku korektnost tvrdnje da je ponegde i ponekad vredela koliko i parce hleba nasusnog.
Oni koji su vodili ratove u 19. i 20. veku – ne bi.
Ne bi, jer je empirijski utvrdjeno da ce vojska koja ceka neposredno izginuce, radije da ostane bez hleba nego bez duvana.
Sama je stvarala svoj takozvani imidz na koji su se kasnije kacili mnogi: od muzevnih likova koji se bave nekakvom akcijom ili im je svake akcije dosta, do seks bombi, sa svim nijansama izmedju; bila je nepopravljivo intimna, toliko intimna da je mnogo pre prezervativa i na mnogo lepsi, pa ako se hoce i romanticniji nacin, obelezila bezbrojne koituse, postkoituse ako cemo pravo.
Opet, sto se takozvanog muskog dela covecanstva tice, tesko da ce iko moci da porekne caroliju druzenja i razgovora o svemu i svacemu, negde u tami, kada se lica sagovornika povremeno osvetle samo svetloscu cigareta, dok se cigarete ostalih u pomenutom mraku motaju negde sa zvezdama.
Pod uslovom da ne pada kisa, naravno.
Ima jedna, ruska valjda, izreka koja oprilike glasi da je samome pusiti i umirati tesko.
Ima i neke gorke tuge pri pomisli na ljudska bica kojima je cigareta od svih stvari ostala jedino zadovoljstvo, jedini prozorcic u neki san ili neke snove, ili samo lazni predah izmedju dve pogibije.
Od rovova Some ili Verdena, do ruskih nedodjija, u svim vojskama Evrope pa i sveta, u poslednjih 100 – 150 godina.
Nema boljeg dokaza za ovako nesto od one poslovicne cigarete ponudjene osudjenom na smrt.
Daleko od toga da je cigareta samo ratni, vojni rekvizit; ona je itekako i mirnodopska: zenski deo sveta, je – cini mi se – u cigaretu uneo nervozu, a zene su, nesporno, daleko nervozniji pusaci od muskaraca.
Zensko baratanje cigaretom nikada nije porodilo onaj muskaracki poziv na predah poznat kao daj da sednemo i zapalimo, jer su one, u besomucnoj, vecitoj i tako vaznoj trci za svakodnevnim gradjenjem i skucaanjem, svemu dodale i – kafu.
Razlike izmedju ova dva pomenuta nacina konzumacije cigareta – mislim na zenski i muski – gotovo i da nema.
Osim u jednom: muskarci uz cigaretu mogu i da – cute.
Cigareta i kafa to ne podnose.
Nikako.
Otrovna je, stetna u svakom pogledu.
I niko kao ona, cigareta mislim, ne pokazuje tako dobro svu licemernost modernih takozvanih postindustrijskih drustava ili kako se to vec danas zove, koja kite kutije cigareta najjezovitijim opomenama o najjezovitijim opasnostima kojima se pusacki deo sveta izlaze, a da pri tom zdusno i iz sve snage broje bele parice sakupljene od taksi na te iste cigarete.
Licemerno je i sklanjanje proizvodnje cigareta, ali i njihove potrosnje, u takozvane nerazvijene ili manje razvijene zemlje.
Isto kao sto je licemerno i proterivanje pusaca napolje, mislim na najrazlicitije zabrane pusenja; takozvani zakonodavac, ‘ajde da se zadrzimo samo na Srbiji, koji bez trunke, truncice odgovornosti truje citavu populaciju mlekom sa enormno visokim sadrzajem stetnih supstanci, zabranjuje i kaznjava pusenje; trovanje celih gradova, Panceva na primer, sa sve sirenama za hemijsko biolosku opasnost i da ne pominjemo.
Grupice, ponekad gomile jadnika koje mozete videti kako puse ispred najrazlicitijih ustanova – od banki do drzavnih nadlestava, su takodje slika i prilika opstedrustvenog licemerja glede cigareta; pomesani sa neradnicima kojima je cigareta prilika da se izvuku od posla i koji su, po pravilu, najglasniji kada su losi uslovi za pusace u pitanju, pravi pusaci gube i ovu bitku: naime, svako zna da je bolje uopste ne pusiti, nego pusiti propisano, okruzen slucajnim ljudima sa kojima ne biste ni tramvaj cekali, a kamoli razgovarali.
Uz cigaretu.
Rodila je, u svojim najboljim danima, i svojevrsna pravila ponasanja: bila je predmet, jedan od retkih, koji nije bilo zazorno ili neprijatno traziti od nepoznatog na ulici.
Govorim, naravno, o teskoj nuzdi, a ne o – grebanju.
Grebanje je imalo i modalitete poznate kao i jedna za posle ili moze jos jedna za drugara.
U drustvu se obavezno nudila i obicno prihvatala osim u slucaju takozvanih principijelnih pusaca manijakalno vezanih za jednu jedinu vrstu cigareta; princip koji je u vodi padao cim zagusti i kada je na snagu stupao jedini i veciti pusacki princip poznat kao daj sta das.
Ponudjena i prihvacena, uvek je bila znak pomirenja ili poziva na razgovor sto ce reci da je cinila ljude tolerantnijima.
E, a onda su dosla nova vremena.
Vremena svih mogucih globalizacija pa su cigarete postale isto ono sto su postale automobili, na primer.
Identicne, skoro pa bezukusne, da bi se razlikovale samo po dizajnu karoserije.
Ili kutije.
Paklice, ako je neko zaboravio.
Ustrojili su je, kastrirali: nema vise smrada teskog crnog africkog duvana iz dimecih Gauloises ili Gitanes, Caporal je zaboravljen, nema zutog hercegovackog duvana, nema imena reka, pogotovo nema rucno pravljenih turskih ili egipatskih cigareta.
Nema, osim po imenu, Camela, Laki Strajk, Cesterfilda, a Marlboro je postao tim formule 1 ili tako nekako.
Nema cudno parfimisanih americkih cigareta sezdesetih, bas kao sto nema bljestavih i obecavajucih reklama za cigarete u LIfe-u i ostalim sarenijim magazinima.
Dodaju im ugljene i sta ti ja znam filtere, kuglice koje na pritisak pucaju dajuci cigareti ukus mentola; koliko su nisko pale mozda se najbolje cuje iz primedbi danasnjih pusaca koji od ove cigarete kaslju, a od ove ne.
Ili manje.
U stvari, sto se dizajna tice, bile su, kao i svaka zivotno vazna stvar, izuzetno jednostavne: od klasicne cigarete bez filtera, zavisno od tehnologije manje ili vise spljostene do sasvim okrugle, sa kasnije dodatim filterom koji je isprva bio bele boje, da bi negde krajem pedesetih godina 20. veka, u Americi, dobio ko zna zasto neku cudnu narandzastu boju sa obaveznim belim pegama.
I – to bi bilo sve.
Kutija, paklica, prosla je kroz nesto vise inkarnacija, da bi danas zavrsila sa onim smesnim poklopcem; zaboravljeni su oblici koji su imitirali tabakeru – njih su se u bivsoj Jugoslaviji najduze drzali bosanski proizvodjaci, dok se u svetskim razmerama najduze zadrzala kod grckog Papastratosa dok ga nije pomela EU regulativa.
Vidimo i sa kakvim rezultatom.
Cigareta, ona prvobitna, vadila se vrhovima prstiju, jer po defaultu, cigarete puse radni ljudi prljavih ruku, jel' tako, tako je, dok su filteri, dakle deo koji se stavlja u usta, i dan danas izlozeni prstima bili ti prsti prljavi ili ne.
Ko ce ga znati zasto; osim u slucaju jedne zaboravljene cigarete poznate kao Filter 57 koju je neko pametan zapakovao tako da vadeci cigaretu iz kutije rukama dodirujete kraj koji se zapaljuje.
Danas je, kad joj mnogi predvidjaju kraj, postala subverzivna kao sto to postane svaka zabranjena stvar; piska dimnog alarma koja odjekne iz toaleta nekog hotela, poslovne ili javne zgrade nepogresivo odaje ilegalca, teroristu bezmalo, pa bio to samo sludjeni i izbezumljeni zavisnik od duvana; pogledajte prolazeci, obratite paznju na javne zgrade, studentske domove, hotele nize klase bilo gde u Evropi, narocito EU Evropi: garantovano cete iza nekog od odskrinutih prozora primetiti dim pa cak i u najneudobnijem polozaju sklupcanog pusaca koji ga ispusta.
Kako drugacije i da bude u svetu u kome se Red Bull smatra drustveno prihvatljivom zamenom za cigarete, a Facebook za sve ono sto uz njih ide.
